Srpska košarka nije uspela da ove sezone zablista u plej-ofu Evrolige, pošto su snovi Partizana o plasmanu makar u 10 najboljih elite i definitivno srušeni. Poslednje sveto ugasila je Crvena zvezda porazom u Istanbulu od ekipe Anadolu Efesa u 34, poslednjem kolu regularnog dela takmičenja.

Da je moglo bolje – moglo je. Moralo je. Nema istinskog zaljubljenika u srpsku košarku koji se nije radovao činjenici da smo odbili dva predstavnika u eliti, prošle sezone je Partizan bio na korak do Fajnal-fora Evrolige, dok ga ove godine nema ni u 10 najboljih.

Tako se poklopilo da je od Crvene zvezde sve zavisilo. Ipak, klub sa Malog Kalemegdana nije uspeo da razreši misiju zvanu "Efes" u Istanbulu, gde je ponižen, te je tako ozvaničio i kraj za ljutog rivala.

Ako se vratimo na sam početak ove sezone, jasno je da su crno-beli imali velike ambicije. A kako i ne bi, s obzirom na prošlogodišnji uspeh, to je bilo sasvim normalno i očekivano.

Dolazak Ognjena Jaramaza, Mateuša Ponitke, Pi Džej Dozijera, Frenka Kaminskog, Bruna Kabokla i Džejlina Smita najavljivao je da će tim biti i te kako konkurentan, da će naplatiti dug iz prošle godine, ali se to na kraju ipak nije obistinilo.

Tražiti krivca je u ovom momentu suludo, ali da je Partizan sam sebi skrojio sudbinu – ne bismo bili objektivni da kažemo drugačije.

Pod palicom jednog od najboljih trenera u Evropi kako se kotira ime Željka Obradovića ne možete otpisati nijedan tim. Tako je bilo i sa Partizanom, do poslednjeg kola regularnog dela takmičenja.

Pitanje koje će se sada pa nadalje postavljati jeste – šta je to ubilo "parni valjak"? Odgovor na to pitanje je u ovom momentu teško pronaći.

Mnogi će reći da odlasci Dantea Egzuma i Matijasa Lesora nisu mogli da se nadomeste. Frenk Kaminski i Bruno Kaboklo energetski, pa i učincima na parketu nisu mogli da zamene francuskog centra, a o značaju koji je Amerikanac imao za tim pre odlaska u NBA, u Dalas Maverikse je izlišno govoriti.

Mučile su crno-bele iste boljke – problemi u skokovima i odbrani, dok je ofanzivni potencijal ekipe jedna od stvari koja ih je neretko održavala konkurentnim.

U poređenju sa prošlom godinom, veliki pad forme primetio se kod kapitena Kevina Pantera, koji je od čoveka odluke postao neko ko je po svaku cenu u pojedinim utakmicama pokušavao da bude heroj. To nije išlo, govorilo se čak i o njegovoj sebičnosti.

Bilo je tu i nerazumevanja sa trenerom. Obradović je u nekoliko navrata na konferencijama posle utakmica imao prilično zbunjujuće izjave gde se neretko čulo da igrači dogovor, kada su poslednji napadi u pitanju, nisu ispoštovali.

A o broju mečeva koji su se rešavali u 40. minutu – suludo je govoriti. Da budemo realni, osim ekipa sa vrha tabele u eliti, niko nije ponizio Partizan, kao što je on to sam sebi znao da učini.

U duelima kada je uspevao da podigne odbranu na nivo koji se čekao od oktobra, nekakva panika se uvukla u kosti, te su završnice bile mlake, nesigurne. Možemo reći i nedostojne ekipe koja se ove sezone zasigurno borila za mesto među četiri najbolje.

Dozvolio je klub iz Humske da ne kroji sam svoju sudbinu u Evroligi, već da čeka rezultat Crvene zvezde, ljutog rivala, kojoj je u Istanbulu, u bukvalnom smislu te reči, trebalo veliko čudo.

Nažalost, tom čudu nismo svedočili, te sada ispraćamo i Partizan iz elite. Makar do sledeće sezone, kada će se neke kockice, nadamo se, mnogo bolje posložiti.

Pred crno-belima je sad zadatak da u prepunoj Areni sruše Valensiju, za ponos i trijumfalno spuštanje zavese na još jednu sezonu u eliti. I da – da se još jednom pošalje neverovatna slika u Evropu, jer Srbija jeste zemlja košarke i zaslužuje dva predstavnika u eliti, ma kako god se završila ova takmičarska godina.

sportal.blic.rs